Prije dvije godine preminuo Dušan Duda Ivković

Srbiju je pre dve godine na ovaj dan potresla vest da je u 78. godini preminuio velikan evropske košarke Dušan Duda Ivković.

Dušan Duda Ivković je bio jedan od najuspešnijih evropskih trenera u istoriji košarke, u neku ruku bio je predodređen za košarku. Možda ne toliko zbog svojih predispozicija za ovaj sport, koliko zbog adrese na kojoj je živeo: porodična kuća nalazila se preko puta Radničkog iz Beograda, sa čijeg terena je stalno odzvanjao zvuk lopte, naodi se u zvaničnoj biografiji legendarnog trenera.

Prvu stipendiju od košarke dobio je 1968. Trenersko dokazivanje počeo je po povratku sa odsluženja vojnog roka, 1971, kada je preuzeo juniorskim tim Radničkog. Već u trećoj sezoni, 1973/74, vodio je ekipu do titule juniorskog prvaka Jugoslavije. Koliki je to podvig bio vidi se i po tome što je u to vreme Prvenstvo Jugoslavije bilo verovatno najkvalitetnija nacionalna liga u Evropi, a svi vodeći klubovi su imali jake mlađe kategorije.

Uspesi u Radničkom bili su preporuka za reprezentaciju, pa je tako na Evropskom juniorskom prvenstvu u Santijago de Komposteli, 1976. godine, bio pomoćnik selektoru Luki Stančiću. Reprezentacija Jugoslavije osvojila je, mimo očekivanja, zlatnu medalju, savladavši u finalu Sovjetski Savez (92:83) za koji su tada igrali budući asovi evropske košarke Tkačenko, Belostenji, Tarakanov i Lopatov.

- Osvojili smo zlato zahvaljujući timskom duhu i velikom radu iza kojeg je stajala čvrsta ruka Luke Stančića. On je bio jedan od najvećih trenerskih entuzijasta i zanesenjaka čija predanost je bila temelj uspeha te generacije koju je domaća javnost otpisala pred put u Španiju - istakao je svojevremeno Ivković.

Po povratku sa tog šampionata, počeo je profesionalnu karijeru u Partizanu, u vreme kad je Jugoslavija izrastala u svetsku silu u košarci. U prvoj sezoni (1977/78) bio je pomoćnik Ranka Žeravice, od koga je preuzeo prvi tim i odmah doneo tom klubu najuspešniju sezonu (1978/79) do tada: osvojio je oba trofeja u Jugoslaviji – prvenstvo i kup – i evropski Kup „Radivoja Koraća“. U Partizanu je proveo dve sezone (1978-80) na mestu šefa stručnog štaba, trenirajući jedan od najčuvenijih tandema u istoriji košarke van Amerike: Dragan Kićanović – Dražen Dalipagić.

Od 1976. do 1980. bio je selektor u mlađim selekcijama Jugoslavije. Na evropskim prvenstvima je osvojio tri medalje: srebro za kadete (1977) i juniore (1980) i bronzu za juniore (1978). Sa seniorima je bio šampion Balkana 1980.

Od 1980. godine Grčka je, pored Jugoslavije i Srbije, bila njegova glavna adresa. Tada je potpisao za Aris iz Soluna (1980-82) u kojem je trenirao, pored ostalih, Nikosa Galisa koji je tek bio stigao sa koledža iz Sjedinjenih Američkih Država. Iz Soluna se vratio u svoj Radnički (1982-84) i preuzeo univerzitetsku reprezentaciju Jugoslavije s kojom je na Univerzijadi u Edmontonu 1983. osvojio srebrnu medalju. U finalu, pred 10.000 gledalaca, Kanada je pobedila sa 83:68 i osvojila zlato. To je bila ogromna senzacija, jer Kanađani su u polufinalu izbacili selekciju SAD za koju su igrale buduće zvezde NBA Čarls Barkli, Karl Meloun, Kevin Vilis, Džoni Doukins…. U finalu su, pored ostalih, igrali Bil Venington (Kanada) i Dražen Petrović (Jugoslavija) koji su takođe stigli do najbolje lige sveta.

Posle Radničkog, Ivković je radio u Šibenki (1984-87) iz koje prešao je u Vojvodinu (1987-90). U Novom Sadu proveo je poslednje tri sezone u svojoj zemlji. Kao pomoćnik selektora Jugoslavije Krešimira Ćosića, osvojio je bronzanu medalju na Svetskom prvenstvu u Španiji 1986.

Nakon šampionata u Atini postao je selektor Jugoslavije s kojom je početkom jula 1987. imao vatreno krštenje na Univerzijadi u Zagrebu 1987. Jugoslavija je u finalu savladala selekciju SAD (100:85) koju je vodio trener Majk Križevski. Maltene čitav taj američki sastav je uskoro završio u NBA: Mič Ričmond, Bi-Džej Armstrong, Šon Eliot, Deni Feri, Mark Brajant, Erik Lekner, Metju Bulard… Jedan od najvećih talenata među njima bio je Bili King, budući generalni menadžer Bruklin Netsa i Filadelfije Sevetisiksersa. Za Jugoslaviju su takođe igrali košarkaši koji su posle nastavili u NBA: Dražen Petrović, Vlade Divac, Toni Kukoč, Dino Rađa, Žarko Paspalj, Stojko Vranković…

Ivković je vodio poslednju generaciju Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, koji su neki nazivali „Belim timom snova“: Dražen Petrović, Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović, Toni Kukoč, Žarko Paspalj, Dino Rađa, Vlade Divac… Posle srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Seulu 1988, osvojena su tri zlata u nizu: dva na evropskim prvenstvima (Zagreb 1989, Rim 1991) i jedno na Svetskom šampionatu u Buenos Ajresu 1990. Posle Univerzijade u Zagrebu, Ivković je leta 1990. još dva puta savladao Majka Križevskog: u finalu Igara dobre volje u Sijetlu (85:79) i polufinalu Svetskog prvenstva (99:91). I taj američki tim imao je u sastavu košarkaše koji će napraviti uspešne karijere u NBA: Alonzo Morning, Keni Andesrson, Kris Getling, Kristijan Lejtner, Bili Ovens… Od 12 igrača svi su igrali u NBA osim Henrija Vilijamsa.

Od raspada Jugoslavije, 1991. godine, radio je samo u grčkim i ruskim klubovima. Prvo se vratio u Solun, gde je preuzeo PAOK (1991-93) kome je doneo najbolje rezultate u klupskoj istoriji: šampion Grčke (1992) i treći u Evropi na završnom turniru Evrolige u Atini (1993). Zatim je otišao u Atinu, u Panionios (1994-96). Tih godina je i dalje bio selektor SR Jugoslavije, iako reprezentacija nije mogla da se takmiči zbog sankcija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (1992-95).

Politička odluka da se SR Jugoslaviji zabrani da učestvuje na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992, najbolniji je trenutak u njegovoj karijeri. Odmah po povratku na međunarodnu scenu, SR Jugoslavija je osvojila zlato, na Evropskom prvenstvu u Atini 1995, posle pobede protiv Litvanije (96:90). Posle tog takmičenja, Ivković je svojom voljom prepustio klupu pomoćniku Željku Obradoviću uz koga je ostao kao savetnik i učestvovao u osvajanju srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. i dve zlatne, na Evrobasketu u Barseloni 1997. i Svetskom šampionatu u Atini 1998.

U sezoni 1996/97. osvojio je svoju drugu „triplu krunu“ u klupskoj karijeri. Posle Partizana, ponovio je to sa Olimpijakosom koji je pored prvenstva i kupa Grčke podigao i trofej Evrolige. U finalu Evrolige u Rimu, Olimpijakos je savladao Barselonu sa 73:58. U glavnoj ulozi bio je Dejvid Rivers (26). Posle odlaska sa klupe pirejskih crveno-belih, ostao je u Atini. Vodio je AEK (1999-01) s kojim je osvojio Kup Saporte (2000).

Za mnoge je bilo veliko iznenađenje kada je leta 2002. godine došao u moskovski CSKA, klub velike tradicije, koji je u to vreme bio daleko od stare slave. Ivković je krenuo od nule, preuzevši u isto vreme i trenerski posao i organizaciju kluba. U naredne tri godine ekipa je stizala do fajnal-fora Evrolige, osvojila sva tri Prvenstva Rusije i jedan domaći kup. Zbog preporoda kluba, Ivković je nazvan „arhitektom modernog CSKA“. Odatle je prešao u drugi najveći moskovski klub, Dinamo (2005-07) s kojim je osvojio Kup ULEB-a (2006).

Iako je stalno isticao da ne planira da se vraća tamo gde je nekada radio, na molbu ljudi iz Košarkaškog saveza Srbije (KSS) - pre svega počasnog generalnog sekretara FIBA Bore Stankovića - preuzeo je reprezentaciju 2008. godine. S njom je krenuo iz kvalifikacija za Evropsko prvenstvo u Poljskoj 2009. i stigao do srebrne medalje (poraz u finalu od Španije). Srbiju, koja je kao najmlađi tim bila najprijatnije iznenađenje na tom Evrobasketu, naredne godine vodio je na Svetskom šampionatu u Istanbulu, na kojem je zauzela četvrto mesto. Srbija je bila na korak od finala, ali je bez njega ostala u poslednjim sekundama susreta protiv Turske, posle sudijskog previda (Tunčeri nagazio aut-liniju), što je kasnije zvanično potvrdio i tadašnji predsednik FIBA Ivan Menini.

Dok je vodio reprezentaciju Srbije (2008-13), Ivković se vratio na klupu Olimpijakosa (2010-12) s kojim je napravio najveći podvig u istoriji finala Evrolige. Klub iz Pireja je u meču za titulu, u Istanbulu 2012. godine, gubio sa 19 poena razlike od CSKA, 11 minuta pre kraja, ali je uspeo da pobedi sa 62:61. Koš odluke, uz zvuk sirene, postigao je Jorgos Pridezis posle dodavanja Vasilisa Spanulisa. Te godine ekipa je osvojila i domaće prvenstvo.

Ivković je karijeru završio u Anadolu Efesu iz Istanbula (2014-16). Sa tim klubom bio je najbolji u dva takmičenja 2015. godine, Kupu Turske i Super kupu Turske.

Pored svih trofeja, priznanja i igrača koje je izveo na put, ostaće upisano da je Dušan Ivković jedini trener koji je osvojio četiri različita evropska klupska takmičenja: Kup Koraća (1979), Kup Saporte (2000), Evroligu (1997, 2012) i Kup ULEB-a (2006). Godine 2017. dobio je dva značajna priznanja. Evroliga ga je proglasila za svoju legendu (Legend Award), dok ga je FIBA uvrstila u svoju Kuću slavnih u Ženevi. U „klasi 2017“ Kuće slavnih našli su se i američki „Tima snova” (Barselona 1992), Šakil O` Nil (SAD), Toni Kukoč (Hrvatska), Pero Kameron (Novi Zeland), Miki Berkovic (Australija), Valdis Valters (Letonija) i Razija Mujanović (BiH).

Ivković je po završetku trenerske karijere nastavio da služi košarci, pre svega kao član Tehničke komisije FIBA, kroz koju su poslednjih desetak godina zaživele mnoge njegove ideje vezane za košarkaška pravila i unapređenje košarke kao sporta. Svojim autoritetom je, pored ostalog, znatno doprineo da se uspostavi moderno Udruženje košarkaških trenera Srbije (UKTS) čiji je jedan od osnivača bio njegov brat Slobodan. Jedno vreme bio je i predsednik UKTS-a, a od 2002. do 2010. nalazio se na čelu Udruženja svetskih košarkaških trenera.

sportal.blic.rs

Tagovi: